Текст песме:

Кога ли се стиди моја земља,
ко јој црно под нокте завлачи,
???
што љубави нема међ људима,
шта ли сада Аустрија спрема,
да ли мисли на Србију силом

Све је мирно пред свети одлазак,
кад се Угар одлучио био,
да посеје пустош над Србијом,
мисли, сумње Гаврила притисле,
у Прокупљу руке извештио,
преко Цера језди на Миљацку,
да ишчупа корен што је мути,
макар му се срце истопило

Свете нити са гусала брује,
челно Принцип Босну уписује,
тић у лову цара одстрелио,
одронио бистрином сокола,
хватали га и звери и гарде,
безброј мрежа челичних ковали,
и синџиром прса окитили,
везаше ка крвавом опутом,
одведоше непознатом богу,
у окове ставише тамничке,
да исчезне пре судњега дана

Од тог дана и овога трена,
са свецима Гаврило се дружи,
краљеви се клањају сенима,
преплавио књиге староставне,
наричу га старице крајине,
летописац слова улепшава,
а учитељ историју пита,
ко је владар зоре у крајини,
јунак што се дружи са звездама,
Грахово му цветња домовине,
грли децу под ???
штит му јачи од стотине муња,
мисли му се умне небом роје,
па преноси јунаштво и срце,
у наследство дедовине своје

Споменици у један би стали,
у осунчан Принципов бронзани,
из њег ватра збори и говори,
на уранку ђурђевка Крајине,
распевани славуји у цику,
на Тромеђи светлост разавили,
све у славу српском бојовнику



Serbian latin:

Koga li se stidi moja zemlja,
ko joj crno pod nokte zavlači,
???
što ljubavi nema međ ljudima,
šta li sada Austrija sprema,
da li misli na Srbiju silom

Sve je mirno pred sveti odlazak,
kad se Ugar odlučio bio,
da poseje pustoš nad Srbijom,
misli, sumnje Gavrila pritisle,
u Prokuplju ruke izveštio,
preko Cera jezdi na Miljacku,
da iščupa koren što je muti,
makar mu se srce istopilo

Svete niti sa gusala bruje,
čelno Princip Bosnu upisuje,
tić u lovu cara odstrelio,
odronio bistrinom sokola,
hvatali ga i zveri i garde,
bezbroj mreža čeličnih kovali,
i sindžirom prsa okitili,
vezaše ka krvavom oputom,
odvedoše nepoznatom bogu,
u okove staviše tamničke,
da isčezne pre sudnjega dana

Od tog dana i ovoga trena,
sa svecima Gavrilo se druži,
kraljevi se klanjaju senima,
preplavio knjige starostavne,
nariču ga starice krajine,
letopisac slova ulepšava,
a učitelj istoriju pita,
ko je vladar zore u krajini,
junak što se druži sa zvezdama,
Grahovo mu cvetnja domovine,
grli decu pod ???
štit mu jači od stotine munja,
misli mu se umne nebom roje,
pa prenosi junaštvo i srce,
u nasledstvo dedovine svoje

Spomenici u jedan bi stali,
u osunčan Principov bronzani,
iz njeg vatra zbori i govori,
na uranku đurđevka Krajine,
raspevani slavuji u ciku,
na Tromeđi svetlost razavili,
sve u slavu srpskom bojovniku