Да бисмо млађим нараштајима, али и онима које ће ићи на Равну гору да величају вољеног Чичу, представили четничку организацију, њен настанак, развој и значај, програмска начела и војне циљеве, а посебно услове и узроке војног пораза у Другом светском рату, морали смо дубоко да заронимо у историјску архиву, сучелимо различите ставове и, напослетку, оставимо могућност да читаоци сами дођу до одређених закључака.
Четничка организација настала је уочи балканских ратова у јужној Србији и Македонији, као вид заштите од Турака, Шиптара, а пре свега Бугара. Оно што се десило у Другом светском рату и комунистичка верзија приче о четницима још увек су разлог дубоких подела у српском народу.
Тврдња да историју пишу победници, односно да се историјске истине најчешће кроје по мери и жељи оних који су добили рат, можда најбоље илуструје однос званичне историографије према четничком покрету у периоду после Другог светског рата. Више од четири деценије четници су представљани као разуларена банда домаћих издајника, која је у паузи тамањења гибанице и јагањаца, уништавала, клала и силовала сопствени народ. Четници су оптуживани за колаборацију са немачким окупаторима, сарадњу са усташама и другим квинслизима, осуђивани за најстрашнија убиства и злочине, а њихов војнички значај током рата маргинализован је и сведен на периферни ниво.
Шта кажу књиге?
Све књиге и историјска штива, укључујући и такозвана неутрална виђења страних аналитичара и историчара, имале су искључиво прокомунистички карактер (у супротном, не би ни могла бити објављена у тадашњој Југославији). Таква је, рецимо, и опширна књига "Четници у Другом светском рату", америчког публицисте Јозе Томашевића, која ни по времену излажења (1979. године), али ни по месту објављивања (Загреб), не претендује да промени већ успостављене и заковане историјске "истине".
Сламка међ' вихорима
"Ја сам само војник чији је циљ био да организује отпор против Сила осовине у борби за очување сопствене државе. Веровао сам да идем добрим путем, али је судбина била немилосрдна према мени и гурнула ме у овај ужасни понор. Срчано сам се борио, много урадио, али светска олуја је одувала и мене и моје дело", речи су генерала Драже Михаиловића, које је изговорио у завршном делу монтираног судског процеса, организованог против њега у Београду, 15. јула 1946. године.
До заокрета је дошло тек средином 80-тих година прошлог века, када историчар Веселин Ђуретић својом књигом "Савезници и југословенска ратна драма" изазива праву лавину протеста и негодовања домаће јавности. Ова књига је изазвала бурну полемику у Југославији и партијску комунистичку кампању која је довела до забране дистрибуције књиге, али је ипак на светлост дана изашла захваљујући подземним издањима. Угледни историчари су ово дело сматрали првим научним приступом у разбијању окорелих митова, легенди и стереотипних конструкција којима је Титов режим деценијама обмањивао цео свет. Један угледни академик изјавио је да се модерна српска историографија може поделити на ону пре Ђуретића и ону после њега.
Након ове књиге више ништа није било исто, а мит о четничком покрету, пре свега о његовом вођи Драгољубу Дражи Михаиловићу, почео је да излази као дух из боце. Додуше, многим делима која глорификују његов лик и дело, такође се замера на историјској објективности, али се с правом може поставити питање шта је код нас, заправо, истина. У земљи политичке острашћености, у друштву у коме се политички противници и данас позивају на физички линч, аргументи одавно више немају никакву сврху. Истина је, кажу, једна. Протеклих шест деценија, очигледно, нису биле довољне да историчари непристрасно, једном за свагда, актерима југословенске ратне драме нађу место које заслужују и које им историјски припада. По свему судећи, то бреме ће наследити нека будућа поколења, они који неће бити оптерећени ни партизанским наслеђем, али ни четничком митологијом.
Настанак покрета
Четничка организација настала је уочи балканских ратова у Старој Србији или Македонији, као вид заштите од Турака, Шиптара, а пре свега Бугара, који су на овом подручју већ имали војне активности у жељи да ово подручје припоје матици. Четништво је, заправо, српски назив за герилско ратовање у позадини непријатељске војске, а као такво јавља се већ после Берлинског конгреса 1878. године, на територији која је остала изван граница Србије. Крајем 19. и почетком 20. века на подручју данашње Македоније формирају се прве четничке организације, чији је циљ био да заштите српско становништво од терора бугарских комита.
Уочи Првог светског рата четници су распоређени у четири одреда, а задатак им је био да наступају као претходница регуларне војске или да се, у случају повлачења, задрже у непријатељској позадини. После војног слома и повлачења преко Албаније, са регуларном војском кренуо је и један број четника, али се већина задржала и на окупираној територији имала запажене активности. Захваљујући њима, почетком 1917. године подигнут је устанак у Топличком крају чији је вођа, између осталих, био и војвода Коста Пећанац. Сламајући устанак, окупатор је морао да ангажује чак три дивизије повучене са фронта, бугарске комитске чете, авијацију и полицију, што је добрим делом олакшало и каснији пробој Солунског фронта. У мирнодопском периоду, после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, четнички активисти су се углавном бавили неговањем револуционарних традиција и бригом о ветеранима и ратним инвалидима.
Крвава бајка и партизани
Једна од најчешћих примедби послератних историчара према четничком покрету била је да су избегавали борбу са Немцима. С друге стране, начин борбе који су спроводили партизани довео је до страховите одмазде према народу. У књизи "Како је ухваћен генерал Дража" Боривоје Марјановић наводи несрећну епизоду у којој је Михаило Мика Ђорђевић са групом комунистичких истомишљеника на путу Крагујевац - Горњи Милановац сачекао камион са немачким официрима и подофицирима и засуо их страховитом ватром. Међутим, то им није било довољно, већ су убијеним Немцима исекли полне органе и ставили им у уста, а затим храбро стругнули у шуму.
Управо овај догађај био је повод за стравичну одмазду над недужним ђацима и другим грађанима у Крагујевцу, познатој под именом Крвава бајка. Мика Ђорђевић је, иначе, био врховни судија на монтираном процесу у Београду када је Дража Михаиловић осуђен на смрт.
Први герилци у окупираној Европи
Покушај владајуће елите краљевине Југославије да потписивањем Тројног пакта 25. марта 1941. године барем привремено отклони непосредна ратну опасност, пропао је само два дана касније. На великим протестима организованим широм земље, споразум који је потписала влада Цветковић-Мачек одбачен је, влада је смењена, а кнез-намесник Павле Карађорђевић протеран. Малолетни краљ Петар преузео је власт у земљи, а нову владу је образовао генерал Душан Симовић. Државни удар, који је као ретко где у свету организован и спроведен без проливања крви, лоше је примљен међу Силама осовине, а нацистички вођа Адолф Хитлер пре него што се нова влада и изјаснила о судбини споразума, одлучио је да Југославију и војнички и политички збрише са мапе света.
Рат је почео бомбардовањем Београда и распарчавањем земље, а завршен безусловном капитулацијом само 12 дана касније, коју је у Сарајеву као ратни заробљеник потписао генерал Калафатовић. Капитулација не само да је означила пропаст једне државе, већ је значила и дугогодишње заробљеништво за већину официра и подофицира српског порекла.
Пуковника Драгољуба Михаиловића рат је затекао на дужности начелника оперативног одељења Друге армије, стациониране у околини Добоја. Ту је и чуо за капитулацију, али одлучује да се бори. Са остацима своје јединице повлачи се ка Србији и већ 11. маја стиже на Равну гору. Да подсетимо, реч је о висоравни на обронцима Сувобора, између Љига, Горњег Милановца и Ваљева, стотинак километара јужно од Београда. Иако се налази у близини главног седишта окупатора, због неприступачности терена и лоших саобраћајних веза, Равна гора је била идеална за окупљање и организовање покрета отпора. Убрзо ће овом планином продефиловати многи људи вођени идејом заједничке борбе против окупатора.
Једно од првих Дражиних наређења било је да се формирају четнички одреди широм земље и да се почне са саботажама и мањим акцијама против непријатељске силе. Током маја, јуна и јула устанак се проширио у целој држави, посебно у оним крајевима где се српски народ борио за голи опстанак - у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори.
Један народ, два покрета
Треба напоменути да се све до 22. јуна и напада Немачке на СССР Комунистичка партија Југославије држала по страни. Штавише, у "Краткој историји четничког покрета", аутора Синише Глобаревића и Александра Настића, наводе се бројни докази да су комунисти потказивали угледне Србе, сврставајући се на страну окупатора. Тек са Стаљиновим позивом за помоћ, комунисти одлучују да преузму конкретну акцију. Међутим, о природи њиховог устанка можда најбоље говори и податак да је Жикица Јовановић Шпанац у Белој Цркви 7. јула 1941. године убио два српска жандарма, а да се управо тај догађај доскора славио као почетак борбе против окупатора.
Ово је закомпликовало ионако тешку ситуацију у Србији. Расположење у народу било је антинемачко, али појавом два покрета, различитих по много чему, забуна је била потпуна. Обе стране у први план истицале су борбу против окупатора, али им је идеолошко, политичко, па и војно гледање на стварност било потпуно другачије. Четници се боре за рестаурацију државе на челу са династијом Карађорђевић, а партизани за власт комуниста. Дражи су због страховитих репресалија Немаца према српском народу руке везане, Тито за жртве и не хаје. Југословенска војска у отаџбини очекује искрцавање савезника у Далмацији, комунисти се највише уздају у Црвену армију. С таквим погледима и без правих резултата протекла су и два сусрета лидера оба покрета, одржаних најпре у Струганику 19. септембра, а затим и у селу Брајићи 26. октобра 1941. године. Непомирљиви у својим ставовима, не само да нису успели да договоре заједничку борбу против окупатора, већ су убрзо једни другима постали и највећи непријатељи. У суштини, започињао је грађански рат у коме су касније обе стране чиниле злочине, при чему је само победницима пружена прилика да о њима суде.
Херој кога су издали савезници
Све до 1943. године Дража и његова југословенска војска у отаџбини су међу савезницима слављени као прва савезничка герила, први покрет који се војно супротставио Силама осовине. Сем конкретног отпора Немачкој војној сили, четници су спасили и више од 500 савезничких пилота, за шта је Дража Михаиловић, посмртно, 1948. године одликован Легијом части, једним од највећих одликовања који му је доделио амерички председник Труман. Међутим, те године долази до промене става међу савезницима, при чему се предност даје Титовим партизанима.
Присилна равнотежа
Један од начина решавања међунационалних проблема у Титовој Југославији био је да се на сваку негативну појаву у хрватском народу нађе слична и међу Србима. Ако је, рецимо, доказана злочиначка активност хрватског надбискупа Алојзија Степинца, ваљало је одговорити сличним оптужбама и на рачун српског владике Николаја Велимировића. После гушења мас-пока у Хрватској 1971. године на удар критике се три године касније нашао и српски либерализам. Слично је било и са четницима, који су били богом дани да амортизују" све усташке злочине извршене током рата у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Пуно је разлога зашто је до тога дошло, али најмање пије воду комунистичка прича да су савезници тек тада схватили ко су прави борци против окупатора у Југославији. Додуше, многи историчари тврде да су се у британску Дирекцију за специјалне операције (СОЕ) са седиштем у Каиру инфилтрирали комунистички шпијуни, који су сваку четничку акцију против Немаца приписивали Титовим партизанима. Међутим, до промене савезничког става највише је дошло због промене у војној стратегији. Наиме, Американци су форсирали једноставан план који је предвиђао искрцавање савезника на француској обали и брз продор до Немачке, што би довело до њеног слома већ до краја 1943. године. Британци се са тим нису слагали, јер су се плашили сопствених жртава (за туђе нису превише марили), већ су планирали постепено потискивање Немачке на спољним фронтовима. То је разбеснело Стаљина, који је за вратом већ имао преко 200 немачких дивизија и био скоро у безизлазној ситуацији. Плашећи се да би у таквим приликама Совјети са Немцима могли да закључе сеператни мир, Стаљина је требало одобровољити одређеним уступцима, а један од њих је био и проширење интересних сфера СССР-а у источној Европи, а самим тим и у Југославији. То је и договорено на Техеранској конференцији у лето 1943. године, што је практично значило да Дражу и његове војнике треба пустити низ воду. Била је то, по мишљењу француског историчара и новинара Жана Кристофа Буисона, али и многих других аутора, највећа савезничка издаја у Другом светском рату.
Лов на Дражу
У сваком случају, након завршетка рата, крајем 1944, целе 1945. и почетком 1946. године трајала је опсежна акција, у којој су се комунисти жестоко обрачунали са четничким одредима у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини. На удару се посебно нашао Дража Михаиловић. Међутим, комунисти су имали огромне проблеме у његовом проналажењу јер је генерал Михаиловић био у сигурним рукама својих јатака у Босни.
Главни оперативац акције хапшења био је Слободан Пенезић Крцун. У строгој тајности прво је намамљен и ухапшен четнички војсковођа Никола Калабић, човек од високог поверења Драже Михаиловића. Од тог тренутка пут ка Дражи је био отворен. Удба га је, остало је забележено, ухватила 13. марта 1946. године у Удруљама код Вишеграда, у близини границе са Србијом. На месту на којем је ухапшен Дража Михаиловић, убијени су и његови пратиоци: мајор Васиљевић, поручник Ковач и капетан Мајсторовић. Према неким изворима (непотрврђеним), ту на лицу места комунисти су убили и затрпали Николу Калабића, који их је довео до свог команданта, због чега му је Крцун обећао слободу.
Након хапшења Михаиловићу је суђено, мање више по кратком поступку, без права на фер одбрану. У тајности је убијен. Према изворима Равногорског покрета, убиство је обављено на Ади Циганлији 17. јула 1946. године. До данас гроб четничког вође није пронађен, а неки извори тврде да је његово тело по убиству раскомадано и бачено у кречану на простору данашње Аде.
Историчари ће, по свему судећи, дуго још судити о животу и раду генерала Михаиловића. Историјска перспектива ће се мењати, али ће његов мит остати. Велики део народа уврстио га је у исти ред са јунацима из епске поезије, јер је у једној од најтежих криза у историји народа остао на прагу отаџбине и, напослетку, заједно с њим поднео и највећу жртву.
Влада Арсић