Горски вијенац - одломци

А ја што ћу, али са киме ћу?
мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукаво Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!

Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунце грије?

У добру је лако добар бити,
на муци се познају јунаци!

Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету слободу.

Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди.

Ко на брдо, ак' и мало, стоји
више види но онај под брдом -
ја повише нешто од вас видим,
то је срећа дала ал' несрећа!
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.

Чашу меда још нико не попи,
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.

Без муке се пјесма не испоја,
без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега -
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља вјечне помрчине
нит догори' нити свјетлост губи.

Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека;
ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветлија!

Јаки зуби и тврд орах сломе;
добра сабља топуз иза врата,
а камоли главу од купуса.

Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал' зубе поломи!

Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.

Муж је бранич жене и ђетета,
народ бранич цркве и племена.

Славно мрите, кад мријет морате!

Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића.

Мрки Вуче, подигни бркове
да ти виђу токе на прсима,
да пребројим зрна од пушаках
колика ти токе изломише!
Мртву главу не диже из гроба
ни прекова бистра џефердара.
Здраво твоја глава на рамена,
ти ћеш пушку другу набавити,
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита!