... Господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српскоме граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа, народа који пет векова стоји, као стамена брана aзијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати: ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, мога кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то не за једну деценију нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Шилера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа, вршила смело кориговање и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године, српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.
Где су? Изгинули, бранећи Европу.
Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.