Текст песме:

Чија ли мајка толико згрешила у рано јутро,
да су сви богови спуштали кишу не би се ово десило,
пророци водају нашу нарав, тумарамо,
са врхова кула проклетуша и јама безданки,
поглед се ближи бунарима, спава камен на камену,
гробља се истичу добротом, са прозора кула позобаних,
орлови делове плена низводно селе,
нема сватова нити вукови залазе у дубину,
нема чобана, нити меса овнујскога,
сви свети са рибама око кућног прага коло развили,
са врха звоника Доситеј баца капу у вис и призива Илиндан,
из свег гласа неби ли га богови чули,
пробуди се Вук Стефановић Караџић и записа,
суровог ли неба, ничије ли земље,
а воде бистре, по која прадедовска лобања,
или ребро изрони из запраћака,
и Бог се скрива од овог простора и мре иза облака,
црњег ли облака над црњом земљом,
гледам изнад граба, испред Мркоњића,
и бочно до Крбаве, на раменима рана будућности,
видим понеког преживелог, из огња одлази у потоп,
и даље зурим у прошлост, ето нам то и за који грех,
пренух се од пуцњева у алкарском лову,
уловљени изгубили глас, ни конопца за звоно,
ни звона на звонику, ни слуха у уву,
у даљини по голетима виде се велики споменици,
на дну велика гробља вода пљуска,
ал' не видим свој весели народ,
ни са Кордуна, ни са Баније, ни из Лике,
ни из Православне Далмације, ни из Крајине,
одселио, раселио, одселио, раселио, одселио, раселио...



Serbian latin:

Čija li majka toliko zgrešila u rano jutro,
da su svi bogovi spuštali kišu ne bi se ovo desilo,
proroci vodaju našu narav, tumaramo,
sa vrhova kula prokletuša i jama bezdanki,
pogled se bliži bunarima, spava kamen na kamenu,
groblja se ističu dobrotom, sa prozora kula pozobanih,
orlovi delove plena nizvodno sele,
nema svatova niti vukovi zalaze u dubinu,
nema čobana, niti mesa ovnujskoga,
svi sveti sa ribama oko kućnog praga kolo razvili,
sa vrha zvonika Dositej baca kapu u vis i priziva Ilindan,
iz sveg glasa nebi li ga bogovi čuli,
probudi se Vuk Stefanović Karadžić i zapisa,
surovog li neba, ničije li zemlje,
a vode bistre, po koja pradedovska lobanja,
ili rebro izroni iz zapraćaka,
i Bog se skriva od ovog prostora i mre iza oblaka,
crnjeg li oblaka nad crnjom zemljom,
gledam iznad graba, ispred Mrkonjića,
i bočno do Krbave, na ramenima rana budućnosti,
vidim ponekog preživelog, iz ognja odlazi u potop,
i dalje zurim u prošlost, eto nam to i za koji greh,
prenuh se od pucnjeva u alkarskom lovu,
ulovljeni izgubili glas, ni konopca za zvono,
ni zvona na zvoniku, ni sluha u uvu,
u daljini po goletima vide se veliki spomenici,
na dnu velika groblja voda pljuska,
al' ne vidim svoj veseli narod,
ni sa Korduna, ni sa Banije, ni iz Like,
ni iz Pravoslavne Dalmacije, ni iz Krajine,
odselio, raselio, odselio, raselio, odselio, raselio...